Zaboravila sam te odavno.Tvoj lik,smeh,tvoje smesne zube i tvoje lepa usta.Zaboravila sam crnu kosu,male usi i tamne oci ispod jos tamnijih obrva.O,zaboravila sam odavno nas smeh,nase suze,moje suze,cak i tvoje iznenadne koje sam mislila da cu pamtiti ceo zivot. Ja sam tebe ostavila.Ostaviti, nista lakse. Obecala sam ti nesto? Nista lakse nego obecati.Meni je lako.Zaboravila sam tvoje vecite zagrljaje,najduze na svetu zagrljaje.Tvoje duge, savrsene prste kojima sam se divila i dugo ih gledala.O poljupcima da ne pricam.Zar smo se ljubili? Zasto ne bih zaboravila milion smesnih,detinjih poljubaca.Kad mi se samo iznenada prisunjas i pocnes da me obasipas njima sa svih strana dok ne poludim i ne pocnem da se vrpoljim i smejem.Ne secam se.Odavno vec ne mislim na to, na tvoja duga pametovanja koja su se zavrsavala zakljuckom da sam detinjasta,nezrela i da se svemu glupo smejem.Zaboravljen je i moj smeh koji je bio specifican,jer tako sam se smejala samo sa tobom,a ti si me imitirao i terao me da se jos vise smejem dok se ne zacrvenim i umirim.Zaboravila sam tebe,zaboravila sam i sebe sa tobom.Za mene nikad nisu ni postojali nasi dugi razgovori preko telefona koji su me toliko zamarali, da bi se i zavrsavali mojim spavanjem i tvojim najlepsim recima kojih se vise ne secam.
Ali nesto je ostalo.Nesto sto niko na ovome svetu ne moze definisati i opisati.Nisam ni znala da to postoji,a ne mogu ni da prepoznam taj osecaj.Ipak to me najvise brine,to me najvise pece,odzvanja u usima kao nijedan tvoj smeh,ljubi me kao sto nikad nisi i boli me kao nijedna tvoja suza.To ne mogu da zaboravim,a i ne zelim.To je jedino sto cu zauvek ljubomorno cuvati od zaborava.
